Када се говори о доминацији на Вимблдону, једно име остаје мјера за све који су дошли послије – Пит Сампрас.
Током деведесетих година, Сампрас је претворио Централни терен у простор у којем је његова игра имала готово потпуну контролу. Освојио је седам титула на Вимблдону (1993–1995, 1997–2000), што је у том тренутку представљало један од најјачих домета у историји турнира.
Систем за траву
Његова доминација није била случајна. Заснивала се на систему игре који је на трави давао максималан резултат – снажан сервис, први ударац и брз излазак на мрежу. Поени су били кратки, ритам под његовом контролом, а противници често без простора да уђу у размјену.
У периоду од осам година, Сампрас је изгубио само један меч на Вимблдону. Тај податак најбоље показује степен сигурности са којим је улазио у сваки наредни турнир.
Традиција и модерни тенис
Ипак, његова вриједност није само у бројкама. Сампрас је на Вимблдону представљао идеалан спој традиције и модерног тениса. Његова игра уклапала се у захтјеве траве, али је истовремено постављала стандарде који ће у наредним годинама постепено нестајати са турнеје.
Са седам титула и низом година у којима практично није имао равноправног ривала на овој подлози, Сампрас је обиљежио једну еру.
Вимблдон деведесетих може се описати једноставно.
То је била Сампрасова деценија.