На сваком великом тениском турниру играчи могу слободно бирати своју опрему — боје, дизајн, стил. Само на Вимблдону то правило не важи.
Дрес-код захтијева потпуно бијелу одјећу, без изузетака. Не углавном бијелу. Не претежно бијелу. Потпуно.
Поријекло правила
Традиција датира из викторијанског доба, с краја 19. вијека. У то вријеме, зној на обојеној одјећи сматран је неприкладним. Бијела боја је практично рјешење постала дио идентитета турнира — а временом и његов симбол.
Данас, AELTC (All England Lawn Tennis Club) прописује тачне смјернице: одјећа мора да буде претежно бијела, а обојени елементи — логотипи, ивице — не смију бити шири од једног центиметра. То се примјењује на све: мајице, шортсове, сукње, хеленке, чарапе, па чак и доње рубље.
Кад правило постане провјера
Питање је само колико далеко правило сеже у пракси.
Године 2013. Роџер Федерер изашао је на терен у наранџастим ђоновима патика. Судија линије је одмах реаговао — Федерер је морао да се повуче и пресвуче другу обућу. Тада је имао седам вимблдонских титула. Ни то није био разлог за изузетак.
Хитер Вотсон је 2015. добила упозорење због наранџасте траке на грудњаку која је провиривала испод мајице. Организатори нису правили разлику — правило не познаје изузетке ни за видљиво доње рубље.
Чак и играчи са крепом или заштитним поводцима на ногама морају водити рачуна о боји — бијела је и ту обавезна.
Производ против правила
Велики спонзори покушавали су да тестирају границе дрес-кода. Nike, Adidas и друге марке дизајнирале су посебне кампање са обућом и опремом у нијансама које би технички могле проћи кроз ситно сито правилника. Неке су прошле. Друге нису.
AELTC задржава право финалне одлуке — а та одлука се доноси на лицу мјеста, некада и у свлачионици прије меча.
Зашто правило и даље постоји?
Питање вриједи поставити у доба кад тенис живи од спонзорских уговора и медијске видљивости: зашто један турнир упорно одбија да дозволи играчима да носе брендиране боје?
Одговор је у идентитету. Вимблдон је у 150 година изградио слику која га разликује од свих осталих турнира — и та слика вриједи више него икоји рекламни простор на дресу.
Бијела боја на Вимблдону није само правило. То је поука да традиција, кад је довољно стара и доследно чувана, постаје јача и од највећих имена спорта.