Киша је деценијама била највећи противник Вимблдона. Турнир који се игра на отвореном, на трави, редовно је био прекидан, а распоред се често распадао под утицајем временских услова.
Дуго времена, једино рјешење било је чекање.
Мечеви су се прекидали, помјерали, а финала су се играла данима касније. Најпознатији примјер остаје 2001. година, када је финале између Горана Иванишевића и Патрика Рафтера помјерено за понедјељак због кише. Тај меч, одигран у необичној атмосфери, постао је један од најемотивнијих у историји турнира — и симбол времена када је Вимблдон у потпуности зависио од времена.
Преломни тренутак: 2009.
Тада је на Централном терену постављен покретни кров, први у историји Вимблдона. Пројекат је коштао између 80 и 100 милиона фунти и омогућио је да се мечеви наставе без обзира на кишу. Сам кров се механички затвара за око 10 минута, али је потребно додатних 20–30 минута за климатизацију простора прије наставка игре.
Терен број 1: 2019.
Друга фаза модернизације стигла је 2019. године, када је кров добио и Терен број 1. Ова инвестиција коштала је око 71 милион фунти и додатно повећала флексибилност распореда.
Данас, Вимблдон има два терена са кровом — Централни терен и Терен број 1. Остали терени и даље зависе од временских услова, што значи да киша није у потпуности нестала као фактор, али више не угрожава кључне мечеве.
Баланс између традиције и модернизације
Увођењем кровова, турнир је направио баланс између традиције и модернизације. Трава је остала, али је организација добила контролу.
Вимблдон више не зависи од времена.
Али никада није у потпуности побиједио кишу.